Zgradu koja je poznata kao karaitska sinagoga sami Karaiti zovu kenasa ili Bet ha-Kneset, što znači dom zbora. 

Unutrašnjost kenase se sastoji od velike sobe, podeljene na tri odeljka koji nisu međusobno odvojeni.

Delovi kenase su:

1) izdignuti odeljak ispred Aron ha-Kodeš (ormara u kom su svitci Tore) gde hazan vrši bogosluženje.

2) odeljak za članove zajednice.

3) odeljak sa klupama za starije i bolesne ljude (Mošav zekenim, što znači sedišta za stare). Iznad ovog mesta je ženski odeljak, gde žene gledaju bogosluženje koje je u toku iza prozora sa rešetkama i zato ih ne mogu videti muškarci koji se mole. Prizemlje koje je glavni deo kenase pokriveno je tepisima isto kao i ženski odeljak. To je zbog toga što je osnovni deo bogosluženja članova karaitske zajednice molitva na kolenima u skladu sa drevnom tradicijom. 

Danas je kenasa opremljena klupama a takođe i većim delom prostora za članove zajednice. 
Tu je manji deo prostora za članove zajednice bez klupa namenjen za one članove zajednice koji žele ostati verni drevnoj tradiciji Karaita. 
Izvođenje svih tih drevnih molitvenih radnji je danas obavezujuće samo za hazana (koji vodi bogosluženje).

Zabranjeno je ući u 1) i 2) odeljak kenase u cipelama, one se moraju ostaviti u hodniku kenase. 
Ovaj običaj je izveden iz teksta Tore koji opisuje otkrivenje Boga Mojsiju na planini Horiv, kao što piše: 
Tada mu reče: Ne prilazi ovamo. Izuj sandale sa svojih nogu, jer je mesto na kom stojiš sveta zemlja. (2 Moj. 3:5)  

U današnje vreme članovi zajednice koji sede na klupama ne čuvaju ovaj običaj.
U kenasi je zabranjeno slikati biljke ili životinje. 
Ukrasne lampe, lusteri, svećnjaci i ukrasi u obliku kruna (keter) služe za dekoraciju koja ukrašava čeoni deo iznad zavetnog kovčega između istočnog i zapadnog zida. 
Oni su ispisani citatima iz Svetog Pisma pisanim velikim zlatnim slovima. Tokom bogosluženja Karaiti stoje licem prema jugu (Krim je severno od is Jerusalima - beleška prevodioca), zato što je Aron ha-Kodeš na jugu.
Znamo da se u Mojsijevom Šatoru od sastanka i u Solomonovom Hramu Svetilište Kodeš ha-Kodašim nalazilo na zapadnom delu. 

Zato se Aron ha-Kodeš mora nalaziti na zapadnoj strani kenase. 
Karaitski učenjaci su izabrali glavnu tačku prema kojoj bi vernici trebalo da okrenu lica za vreme svojih molitava na osnovu proroka Danila, koji se molio licem ka prozorima koji su bili usmereni prema Jerusalimu. 

Kad je Danilo saznao da je pismo potpisano, ušao je u svoju kuću. Prozori njegove gornje sobe bili su otvoreni prema Jerusalimu. Tu je tri puta na dan klečao na kolenima i molio se i davao hvalu svom Bogu, kao što je to i ranije redovno činio. (Daniel 6:10)

Jerusalim je na jugu iz perspektive većine zemalja u kojima žive Karaiti (na početku 20. veka većina Karaita je živela u Ruskom carstvu - beleška prevodioca).  
Karaitski učenjaci su takođe bili pod uticajem molitve kralja Solomona koju je izgovorio kad se završila izgradnja Hrama.

Ako se u zemlji svojih neprijatelja koji su ih zarobili zaista obrate k Tebi svim svojim srcem i svom svojom dušom i pomole Ti se okrenuti prema svojoj zemlji koju si dao njihovim praočevima, prema gradu koji si izabrao i prema domu koji sam sagradio Tvom imenu. (1 Kraljevima 8:48)   

Karaiti nemaju klerike. Bogosluženje može voditi svako ko ima dobro znanje biblijskog hebrejskog, jezika karaitskih molitava, svako ko je upoznat sa molitvenim obredima i ko je poznat po svojim dobrim manirima, bez obzira na to da li je zvanično postavljen hazan od strane vlasti. 

Osoba koja vodi karaitsko bogosluženje nosi jednostavnu odeću.

To je dug i širok šal načinjen od bele svile ili lana, sa dugim plavim resama na svoja četiri ugla i sa širokom vrpcom koja sadrži zlatom izvezen stih iz Svetog Pisma, ili ime osobe koja je darivala molitveni šal. Ovaj molitveni šal se zove talit.

Ostali članovi zajednice nose cicit dok se mole koji je isti kao talit samo što je savijen nekoliko puta.

Pada preko ramena tako da njegovi krajevi gotovo dohvataju kolena, rese se zatežu preko malog prsta obe šake.

Karaiti to smatraju ispunjenjem zapovesti koja se nalazi u dva odlomka Mojsijevog petoknjižja, naime u Četvrtoj Mojsijevoj knjizi (Brojevi) u 15. poglavlju, stihovi 38-40.

Kaži Izraelovim sinovima da prave sebi rese na skutovima haljina kroz sve svoje naraštaje, i neka iznad resa na skutu stavljaju plavu nit.
Imaćete rese zato da se, kada ih pogledate, setite svih יהוה zapovesti i izvršavate ih i da se ne povodite za svojim srcem i svojim očima, što vas navode da budete neverni svom Bogu. Tako ćete se sećati svih mojih zapovesti i izvršavati ih, i bićete sveti svom Bogu.

A takođe i u Petoj Mojsijevoj knjizi (Ponovljeni zakon), u 22. poglavlju, stih 12.

Napravi sebi rese na četiri kraja ogrtača kojim se ogrćeš.

U bukvalnom smislu rese (cicit) bi trebalo staviti na običnu, svakodnevnu odeću svakog sina Izraelovog. 

Cilj ove zapovesti je očigledno sadržan u rečima Zakona: da se kada ih pogledate setite svih יהוה zapovesti i izvršavate ih.

Dakle, cicit bi trebalo da bude sastavni deo odeće svih pristalica Mojsijevog Zakona, kao što se može videti među ortodoksnim Talmudistima. 
Korišćenje cicita ima važnost posebno u svakodnevnom životu kada je um upošljen zemaljskim problemima.

Manje je važan u vreme molitve dok je um ispunjen duhovnim ozračjem i dok je naš um usmeren Bogu čak i bez cicita i kada ispunjavamo Njegove zapovesti.

Mora se napomenuti da mnogi Karaiti ne nose cicit čak i u vreme molitve. 

Služba se održava dva puta dnevno, ujutru i uveče. 

Početak bogosluženja određuje izlazak i zalazak sunca.

Vreme jutarnje službe se zasniva na načinu života naših praotaca, na načinu života koji je u skladu sa prirodom. 

Naši praočevi su ustajali i vrlo brzo započinjali svoj svakodnevni posao. 
Iz njihove tačke gledišta, to je takođe bilo vreme kada anđeli veličaju Boga, kao što je naznačeno u Knjizi o Jovu 38:7 - Dok su jutarnje zvezde u veselju zajedno pevale, i svi sinovi Božji klicali od radosti.
 

Danas, usled posledica promena u načinu života jutarnju službu započinjemo kasnije. 

Subotama i za vreme ostalih praznika ne počinjemo sa bogosluženjem pre osam ili devet sati ujutro.

Molitve se uglavnom sastoje od Davidovih psalama.
Oni se pevaju recitativom na razne melodije.
U ovim pesmama svi vernici su uključeni, koja se satoji u tome da prvu polovinu svakog stiha psalama kaže sveštenik a drugu polovinu hor.
Buka takvog horskog pevanja je uvredljiva ali Karaiti nisu mogli da imaju pravilno horsko pevanje ono je tek na vidiku.

Na Bogosluženju popred psalama i druga mesta iz Svetog Pisma dolaze u obzir iako nem, aju veze sa molitvom, ali se koriste nekog drugog dana ili praznika.
U dnevnoj jutarnjoj molitvi i večernjoj molitvi hazan čita iz 1 poglavlja Postanja stihove koje se odnose na taj dan u nedelji u cilju stvaranja.
Ove stihove prete stihovi iz Svetog Pisma u kojima se proslavlja Svemogući Bog i čija se mudrost ispoljava u svojim krecijama.
Subotom i drugim praznicima kao jutranje molitve čitaju se delovi iz Petoknjižja koja objašnjavaju vrednost dana odmora i povezanost obaveze zakona.
Budući da je nakon razorenja Jerusalima molitva zamenila žrtvu propisanu zakonom, radnim danima jutru i uvečei praznikom.
Dolaze iz Svetog Pisma sa mesta gde se kaže kakvu su žrtve ulogu imale.
Uspomena ovih žrtava i sinagogalno služenje je u izvesnoj meri vezana za samu prirodu drevnog bogosluženja.

Dva mala odlomka iz knjige Mojsijeve - poglavlja 6, 4 do 9 i 11, 13 i 21 stih, čita se svaki dan ujutro i uveče za izgrađivanje naroda, umesto propovedi.
Praznično bogosluženje je propraćeno mnogim duhovnim pesmama Karaiti su satavljeni od pevača različitog uzrasta, od sonivanja karaizma do današnjih dana.
Među njima su i radovi Talmudista pesnika - Jehude Halevi, Gavriola, Aben Ezra. Njihovo bogatstvo poetske slike, visoke religijske misli i posebna elegancija jezika su Karaite navele da ih unesu u svoj molitvenik odričući se svojih sektaških predrasuda.

Ko je sastavio molitve i ko je sakupljao molitve u ovakvo rapsoređenom poretku ne znamo.